(наставак започете приче)

Свануо је леп дан. Милан је као и сваког дана кренуо у школу. Успут је сретао другове и другарице из одељења. Идући ка школи весело су разговарали када се одједном испред њих заустави аутомобил из којег изађе један човек и наметљиво стаде испред њих. Милан и његов најбољи пријатељ Огњен су га питали:

„Треба ли вам помоћ?”

„Не, не треба, хвала ти Милане”, одговори странац.

Сви су чудно гледали непознатог човека. „ Ви знате моје име”?, упита Милан.

„Познајем твоју маму”, рече странац, “чуо сам да волиш да истражујеш. Ако желиш, после школе ти и твој пријатељ можете да кренете са мном да пронађемо мапу с благом”, предложи странац.

Милан ће на то: „Јако бих волео, али како се Ви зовете?”

„Лав, зовем се Лав”, рече непознати. „Сада пожурите, закаснићете у школу”.

Тако је Лав отишао својим путем, а Милан је размишљао кога да поведе у авантуру. Напокон је одлучио - повешће Огњена. Школа се завршила, Милан и Огњен су ишчекујући непознатог човека дошли код Милана. Kада су отворили врата, затекли су ново изненађење, Лав је седео за трпезаријским столом. "Хајде момци, идемо у авантуру!”, узвикну Лав.

Њих тројица ишли су аутом до оближње шуме где је био први траг и то на једном камену. Ту су затекли поруку на којој је писало Мораш пратити стрелице како би дошао до следећег трага. „Ово је”, рече Милан, „тако узбудљиво”. Имали су доста да пешаче али напокон су дошли до једног камена који је имао чудан облик. На њему је писало 45-5 корака. Нису знали шта значи, али су боље размислили и одузели 5 од 45 и добили број 40, што је значило да морају да иду 40 корака. Kада су дошли, видели су знак икс, а сви знамо шта то значи!

Почели су да копају голим рукама,онда су видели ковчег. Били су јако узбуђени када су га отворили. Видели су пуно блага и један дневник. Отворили су дневник и нашли поруку на којој је писало: Сво ово благо није вредније од другарства. Предали су дневник музеју, а половина блага је отишла за уређивање целог града. Друга половина да се школско двориште улепша.