Тел: 011 30 47 446

Mail: osdm.susreti.casopis@gmail.com

Ухвати прави смер, кажи да није фер!

25.10.2017.

Насловна страна дневних новина - корупција у здравству. Ударна вест на ТВ дневнику - корупција државних органа… Разговори у аутобусу, продавници, на улици - сви су корумпирани! Шта значи корупција, је ли то нека заразна болест?

Родитељи су ми објаснили како то изгледа у свету одраслих. Помислила сам, има још времена до тренутка када ћу и осетити на својој кожи. Понадала сам се да ће дотле пронаћи лек за ову ,,опаку'' болест одраслих. Нисам ни претпоставила да ћу ускоро видети изблиза шта то значи.

Освануо је дуго очекивани спортски дан. Сунце и ведро небо обећавали су добре услове за играче и леп провод за навијаче. Сви смо узбуђени, заказане су утакмице у одбојци, кошарци и фудбалу. Девојчице прво играју одбојку, па се селимо на трибине да бодримо дечаке. После велике борбе до задњег поена, успевамо да изборимо прво место. Сви смо срећни, јер су се тренинзи и борба за сваку лопту исплатили. Ознојене и зајапурене, одлазимо на трибине да бодримо другове док играју фудбал.

Прва је на реду утакмица у којој се одлучује ко ће бити противник дечацима из нашег одељења. На трибинама влада чудна атмосфера, међу навијачима нема очекиваног узбуђења и напетости. Ништа нам није јасно.

Почела је утакмица. Игра се, фудбалски речено, млако, без жара. Другарице и ја се окрећемо према друговима тражећи објашњење. Равнодушност на њиховим лицима као да каже - зар ви не знате, утакмица је продата! Шта то значи, коме је продата и зашто?!

Све звучи невероватно. После кратких преговора договорено је да утакмицу изгубе, а заузврат ће сваки играч добити по пљескавицу и нешто у готовини.

Шокирана сам. Не знам које осећање ме јаче обузима, бес или очајање. За ову нагодбу сви знају и сви ћуте о томе. Од старијих смо давно научили да је ћутање одобравање. Одобравала су деца, али и одрасли. Одсвиран је крај утакмице и проглашен победник. Сви знамо – лажни победник.

Хиљаду питања ми пролази кроз главу. Да ли су то деца одличила да буду одрасли? Имају ли пљескавица и победа једнако горак укус? Тог лепог и сучаног дана добила сам лекцију коју нисам очекивала и са којом не знам шта бих. Већина деце, као и ја, била су изненађена и љута. Очекивали смо да неко од одраслих каже да то тако не може. Kазне се добијају за много мање ствари, зар ће ово тек тако да прође? Kоментари одраслих још су већи шок. Једни се смеју и кажу како су данашња деца сналажљива, други се праве као да ништа не примећују. Зар ће све тек тако да прође?! Зар су баш сви огуглали на лаж?! Није ми јасно зашто је лакше затворити очи пред стварима за које знамо да нису исправне. Kолика је храброст потребна за то? Мени се чини невелика.

Осећам да ће сваки следећи пут бити потребна већа храброст да се истина каже, а шанса да се ова битка добије биће све мања. То се видело на лицима одраслих тог дана. Видело се да не желе да воде битку за коју мисле да је већ изгубљена. Не желим да верујем у то. Ниједна битка није унапред изгубљена!

Ухватићу прави смер и рећи гласно - није фер! Нека буде шта бити мора…

 

Милица Јевремовић 6/1 школске 2011/12.

(рад је освојио друго место на државном такмичењу Агенције борбе против корупције „Ухвати прави смер“)

Кад зажмурим и кад заспим

24.10.2017.

Из далека кад се враћам
са најлепших путовања
мене увек неко чека,
бели градић што га сањам.

Кад зажмурим и кад заспим
опет ту је, мене тражи,
да му шапнем ил' поручим
да је мени он најдражи.

Даље лутам, обилазим
крај потока, река, мора,
и опет се вратим тамо
где најлепша свиће зора.

Идем даље сваке ноћи
звездице ми друштво праве
у стопу ме месец прати,
да ме опет теби врати.

И опет ме снови воде,
да корачам брзо, жустро,
па се опет ја пробудим
овде где је слатко јутро.

Сваки сан је нешто ново
сањам данас, сутра, сада
и небо ми опет рече:
„Нигде нема лепшег града.“

Милица Костић 6/3 школске 2011/12

Мој деда је био...

24.10.2017.

Мој деда Драган је био кувар. Волео је то занимање. Није се одвајао од кухиње. Занимало ме је како то да он толико воли кување! Зато сам га питала да ми све објасни: шта је то што га чини срећним док кува. Удахнуо је!

Као мали волео сам да се играм судовима, кутлачом, варјачом, оглагијом. Већ са осам година знао сам да кувам нека јела. Мама је била просто одушевљена! После пар година имао сам и свој циљ – постати кувар. Једног дана, када сам већ био младић, требало је да ми дође твоја бака у посету. Већ тада сам знао да ће бити љубав мог живота. Отишао сам до баште и убрао најлепше црвене руже да украсим сто. Изабрао сам баш њих јер су симбол љубави. Затим постављам тањире и прибор. Спремио сам супу. У њој је било много меса, шаргарепе, кромпира и соли, али најважнији састојак је био – љубав. Веровао сам да ћу те вечери спремити најбољу супу на свету. Динг-донг! То је сигурно она, твоја бака. Отварам врата, она стидљиво улази. Очарана је вечером, све протиче у смеху... И тако, било је доста приче за вечерас!

Моје очи су засијале. Све је звучало као нешто што мора да се дуго памти. Замишљала сам баку и деду и знала да је он био диван и нежан не само те вечери.

 

Андријана Јовановић 6/1 школске 2011/12. године

СТАРИ СРПСКИ ЗАНАТ

24.10.2017.

Сарач је стари српски занат који је био познат и без њега се није могло живети у селу или граду.Сарач је занатлија који изнађује предмете од коже, пре свега седла, кајасе, опасаче, футроле за ватрено оружје, фишеклије за ловце, новчанике и бичеве. Једном приликом ме је мој комшија, који је био сарач када је био млад, одвео у своју радионицу.

Чим сам ушла,осетила сам карактеристичан старински мирис коже који ретко када данас могу да осетим. Око мене су се налазиле необичне алатке које нисам никада видела. Питала сам комшију чему служе ти предмети и како се зову. Он је узео предмет који је личио на иглу и казао је то шило и да служи за прављење рупа на кожи. Затим ми је показао сарачку иглу и конац и рекао да када се шилом избуши рупа, он узима сарачку иглу и конац и тиме прави одговарајуће шаре. Видела сам на левој страни зида кожу,а он је рекао да је то штављена кожа; на десној страни налазили су се израђени предмети од коже. Радознало сам узела новчаник и лаганим покретом руке га помазила.Кожа је била мекана и глатка. На дну радионице била је мала столица коју је он назвао сарачка хоклица. Сарач углавном своје производе ради ручно,јер оно што прави треба да буде јако и треба да траје .Сарачка радња постоји чак и у Београду, на доњем делу Балканске улице, а роба ове врсте може се купити и на пијацама и вашарима по Србији, нарочито када је пазарни дан. У Војводини сарачи су највише израђивали опрему за коње.

Тако, ако неко хоће нешто лепо и уникатно, он купује код сарача!

 

Милица Пријић 7/1 школске 2011/12
Наставник Биљана Кнежевић

Распевана природа

24.10.2017.

Већ увелико је пролеће, моје омиљено годишње доба. Волим пролеће зато што тада све оживи. Ти тренуци за мене су као један распевани велики птичји концерт.

Док сам једног дана седела на љуљашци испод јабуковог дрвета и уживала у песми птица, одједном сам чула нежни распевани глас. Гледала сам свуда око себе, али никог нисам видела. И опет, ево га... Опет тај распевани глас. Упитала сам се ко би то могао бити.

„Има ли кога?“ питала сам.

После пар тренутака чуо се нежни глас.

„Доле, погледај доле!“

Погледала сам доле и видела сам само шарени малени цвет. То ме је зачудило. Рекао ми је да га уберем. Урадила сам то. Одна ми је рекао:

„Водим те на концерт.“ Нисам му веровала.

После неколико тренутака стигли смо на једну велику пољану. Зачудила сам се призору: шарени оклопи корњача били су позорница. Прво је наступио птичји хор. Зотим разиграни пачићи певајући песму „Ква-ква“. Након тога цврчци, а играчице су биле бубамаре. Затим пчелице уз зујкаву композицију, песма цвећа коју су певале лале, љубичице и беле раде. Пред крај концерта и дрвеће се придружило певајући своју шуш-мелодију.

Сунце је обасјавало ову чудну позорницу. За крај, уз малу помоћ дуге, плес на небу направиле су птичице и бубамаре. Сјајног ли концерта!

 

Аутор рада Јана Славковић 3/3 школске 2016/17. године

Чудесни свет детињства

24.10.2017.

Нисам ни слутила какву ћу авантуру да доживим...

Тог дана мама је заспала раније, а ја сам гледала телевизију. Било ми је досадно, па ми је пало на памет да изађем напоље, али напољу је било мрачно. Са великом страхом направила сам први корак у језиву таму. Тек што сам изашла осетила сам руку на рамену. Окренула сам се и угледала мрачно лице.

„Ко си ти?“

„Зар ме не препознајеш?“

„Како могу да те препознам у мраку?“

Узела сам телефон из џепа и осветлила тајанствено лице.

„Милице, уплашила си ме!“

„Јесам ли, ха, ха, ха!“

„Није смешно, а ти пробај мало тише да причаш.“

„Зашто?“

„Моја мама спава, а ако је пробудимо надрљале смо.“

Онда смо изашле из дворишта и кренуле да се шетамо. Поред мене је протрчала мачка и ја сам вриснула. Почела сам да трчим на супротну страну од оне где ми је била кућа.

„Чекај ме“, викну Милица па и она потрча за мном.

Зауставиле смо се на једном месту које ни једна од нас није препознала.

„Знаш ли ово место?“

„Не, а ти?

„Не!“

Неколико минута владала је тишина. Осетила сам голицање на ногама.

„Није смешно, Милице!“

„Шта?“

„Стварно није смешно!“

„Нисам ја!“

Погледала сам на земљу и видела ону исту мачку. Вриснула сам и она је побегла на дрво. Поред тог дрвета је била једна лепа плава кућа, иста као она поред школе.

„Пођи за мном“, рекла сам Милици.

„Знаш ли ти куда идеш?“

„Знам, прати ме.“

Улице су ми изгледале све познатије и познатије.

„Чекај, ово је моја кућа“, зачуди се Милица.

„Добро си схватила... Видимо се сутра.“

„Да.“

Наставила сам даље и убрзо стигла кући.

„Имам среће“, помислила сам,“мама и даље спава.“

Иако се некада уплашиш, детињство је чаробно.

 

Јована Миражић, V/1 школска 2012/13.

Забрањена љубав

17.5.2017.

Некада давно, у дворишту једног деке и његове једине унуке, иза Чиготе и Црног врха, мирисала су два цвета. Њихова љубав била је чвршћа и од птичијег гнезда. Градили су је и утемељили заклетвом, да никада ниједна травка, дрво или цвет неће стати између њих.

Била је то мала сеоска баштица, изграђна од клеке и љубичица, понеке руже и маслачка. Само што наша два цвета нису као они, а ни слични њима, они су били беле раде.

Њихове беле главице цветале су у углу баште, док се над њима надвијао раскошни божур. Наша дивна девојка бела рада, имала је оца и баку, а наш лепи дечко, мајку и тетку. Живели су у миру и љубави тог пролећа, све док у близини, није израстао жути нарцис. Волеле се беле раде више него икад, али девојчина бака није одустајала од нарциса. Све јој говори: „Погледај га, висок, жут, елегантан, а овај твој низак, мршав и слабашан, одустани и послушај своју баку.“

Бела рада није хтела да разочара своју баку, а ни да прекрши заклетву. Заљубљени су и поред свих препрека веровали да је њихова љубав јача чак и од смрти. Упркос томе, чинило се да излаза нема.

Баш тог, првог јесењег јутра, када је притисак девојчине баке постао неиздржив, две малене ручице нежно су убрале заљубљени пар и однеле их у непознато. Девојчица је коначно добила дозволу деке да убере и последње биљке, како би њима украсила свој хербаријум.

Пажљиво причвршћени за лист хартије, једно поред другог, доказали су да права љубав ипак побеђује све.

 

Аутор рада Јелена Ненадић VII-1 школске 2016/17. године

Русија, замља чудесне културе, градова и људи

30.4.2017.

(рад написан као домаћи задатак приликом обраде теме „Русија“)

Русија је земља која је позната по својој историји, дивној архитектури, великим писцима и успешним спортистима. У Русији је све велико, познато и значајно.

Чудесна је то земља, у којој постоје Фабержеова јаја, само у Русији је важнији наручилац и идеја од самог уметника, можда и уметности. То је због тога што је Русима важније срце од било чега другог, па је и креативност, дар, мајсторство... у служби срца и мисли. Цар Александар Трећи наручио је за своју супругу Марију јаје које ће јој поклонити за Васкрс. То није могло бити било какво јаје јер је његова љубав и поштовање према својој жени тражила нешто посебно као потврду. Али није он даровао јаје само жени, већ и својој мајци – оној која га је научила љубави и поштовању. Тако се, као последица љубави и поштовања, родила идеја о посебним јајима, оним која ће бити мала уметничка дела.

Техника израде јаја била је за то, а и за свако друго, време – чудесна. Основа јајета били су скупоцени материјали: ахат и кварца, злато и сребро. Украшена су рубинима, смарагдима, сафирима и дијамантима. Свако јаје садржало је у себи и поклон изенађена у својој утроби (као да већ само јаје није било довољно). Унутрашњост јајета испуњавали су бродови, возови, штафелаји, петли, кочије... Фаберже је користио и боје које је сам правио. Да би се једно јаје направило, требало је много труда и времена, али све је лежало у самој идеји даровања и показивања љубави.

Са трагичним крајем царске породице Романова престала је израда ових јаја. Њихова вредност данас је непроцењива, ако се мери мерилима овог света. Али непроцењима је и измерена вредностима оног света: љубављу.

Сама идеја поклањања једнинственог предмета својој вољеној за мене је велика и значајна. Као уметник-аматер, Фабержеова јаја имају велики утицај на мене, дају ми наду и вољу да напредујем.

 

Аутор рада Катарина Аничић 8/1 школске 2016/17. године

Мој пут у Москву

19.4.2017.

(Задатак: написати састав са задатим мотивима Црвени трг, Јелена Исинбајева, Злочин и казна; употребити што више облика казивања – употребљени су нарација, дескрипција, дијалог и унутрашњи монолог)

Само што сам се пробудио провирио сам кроз прозор: напољу је извирало сунце , било је прилично рано, негде око седам сати. Зазвонио телефон, зачудио сам се ко ли може бити тако рано, наравно – био је то мој шеф. Понудио ми је пословно путовање које нисам могао да одбијем: пут за Москву! Задатак је интервјуисати Јелену Исинбајеву. Ништа лакше и лепше, зар не?!

Узео сам сву потребну опрему и заказао лет. Пошто сам знао да ће пут бити дугачак, понео сам књигу коју сам одувек желео да прочитам „ Злочин и казна“. Било ми је занимљиво то што идем у Русију јер се и радњ књиге коју ћу читати одвија у једном граду у Русији. Ушао сам у авион. Није лако снаћи се. Ф1 , Ф2 где ли је више то Ф7! Ах, ево га! Сео сам крај прозора како бих гледао облаке . Били су мекани и паперјасти, мењали облик. Изнад њих простирало се прозирно, светло, плаво, чисто и јасно небо. Нажалост, лет се завршио а ја још нисам честито ни започео своју књигу .

Узео сам такси и отишао у прилично леп хотел у центру Москве, где сам и одспавао до следећег јутра. Добио сам поруку од шефа да морам да пожурим на Црвени трг јер се тамо налази Јелена Исинбејева . Спремио сам својих стотину стварчица и кренуо на задатак. Када сам угледао Црвени трг, нисам веровао својим очима колико је велики и леп. Трг је врвео од људи и аутомобила који су се кретали по неком свом утврђеном путу, али ја нисам могао да се снађем у томе. Разгледао сам наоколо и угледао повелику групу људи, одмах сам знао да је то мој правац. Лако је одредити правац, али стићи до одредишта на овако великом тргу мног је теже. После много мука и запиткивања пролазника, пришао сам и сам гомили и угледао Јелену Исинбајеву! Једва да сам могао да је видим од гужве, али овај задатак сам схватио озбиљно и почео сам да се гурам . Коначно, труд се исплатио, стајао сам испред ње! Неколико јасних питања, микрофон са грбом Србије и мој широки осмех навели су је да прича баш у мој микрофон и одговара баш на моја питања:

„ Да ли сте икада сањали да ћете бити познати? “ питао сам.

„Не , али када сам добила прву медаљу, то ми је постао сан: да се свет диви Русији дивећи се мојим успесима. “

Нажалост, одговорила ми је само на једно питање , али и то је било довољно, имао сам причу: о Москви, Црвеном тргу и Јелени Исинбајевој.

У Београду сам постао главна звезда: снимио сам познату атлетичарку и објавио причу о њој! Пошто је овај прилог повећао гледаност нашег канала, шеф ми је дао повишицу. И заслужујем, зар не?

 

Аутор рада Александар Јовановић 8/1 школске 2016/17. године

Вулканска ерупција гладних мрава

19.4.2017.

(рад са задатим мотивима вулкан, мрав, јутро)

Тог јутра сунчев сјај који је пролазио кроз ролетне пробудио је јутарњу радост у мени.

Одмах сам се сетио мравињака из задње баште: мрави су излазили као вулканска ерупција. Изјурио сам у двориште како бих посматрао шта раде. Били су некако издвојени од других инсеката, стално су радили, држали су се у групи и помагали једни другима.Укључио сам се у братство: доносио сам им мрвице хлеба како би раније завршавали свој посао и престали да сметају мојој тетки која је садила ново цвеће. Мислио сам по цео дан на њих, шта ли раде у својим подземним кућама и да ли се некад уморе.

Следећег јутра сам их затекао како се селе. И било је време јер су ми родитељи већ трећи пут рекли да их напрскам спрејом и закопам. Њихов пут трајао је целог дана јер имају мале ножице. Био сам тужан што сам морао да им затрпам кућу. Узео сам чашу воде и сипао преко њихове затрпане јазбине.

Било ми је жао мрава и њиховог склоништа јер сам мислио да ће се некада вратити.

Убрзо сам нашао друго занимање: посматрао сам паукове који су се налазили у старом ормару у мом подруму.

 

Аутор рада Алекса Митић 7/3 школске 2016/17. године

Осећам како зима долази

15.2.2017.

Видиш ли како зима долази
Тихо, лагано у наш град...
Видим и иње на мојој стази,
Осећам да ће доћи баш сад.

Неко каже да му је хладно,
Не воли зиму па се љути.
Мислим да не зна нешто важно,
Зима носи благодати.

Погледај, негде се свећа злати,
Слави се слава, зима је права.
Породице чува светак свети,
Не да да нада, вера и љубав спава.

Зима нам доноси много радости,
Осмех што лице дечје краси.
Чаролија празника срца ће украсти
И сваког од невоље и туге спасти.

Марија Цвјетковић 7/1 школске 2016/17. године

ЗБИП

21.12.2016.

(Ово је песма коју ученици 5/1 посвећују заменицама, бројевима, именицама и придевима, тј. именским речима)

На радију свира група Збип.
Возим кола марке Збип  –
Бип, бип, бип, научићу ја збип.

Док смо заменице мењали
ОНИ напољу се веселили.
Кад ЈА пожелим бити као ОН,
Када ОНА жели бити као ОНЕ,
не иде ВАМ, децо, за све исти крој,
ТИ ипак буди СВОЈ.

Бројеви редни и главни,
Збирни, на ица,
Ето нама петица.
Један, два, три
Основни су бројеви,
Први, други, трећи,
Редни али вредни.
Један, два, три – ту смо сада сви,
Шест, седам и осам – чик погоди ко сам!

Док смо именице учили,
Много смо се мучили.
Именице, именице,
Градивне и збирне,
Нека свака сада
Узме своје име.
Именица може бити и птица,
И девојчица Милица,
А и њена шналица.

Кад смо предмете описивали,
Придеве смо добијали.
Био СТАР или МЛАД,
Воли и чувај свој РОДНИ град.
Временски и месни,
Присвојни и описни,
Сви су нама корисни.

Падежа за ЗБИП има седам,
Зато сада буди вредан!

Особине које ми се допадају

21.12.2016.

Приметила сам да људи око мене увек некуд журе, а заправо увек касне. Приметила сам да се онда неискрено извињавају и смишљају лажне изговоре. Приметила сам и да ми то све више смета.

Свиђају ми се људи који поштују договоре. То значи да поштују и мене и моје време, стало им је до мог мишљења и то дога да оставе добар утисак.

Допадају ми се и они који ми искрено кажу шта желе и осећају. Можда се ја са тим нећу слагати, али бар ћу знати да нам пријатељство није засновано на лажима и лицемерју, него на обостраној искрености и поштењу.

Има доста и предусретљивих људи које се труде а ти се нађу у свакој ситуацији. Желе да помогну чак и ако им помоћ не тражимо. Једноставно, ту су за нас увек и знамо да на њих можемо да рачунамо.

Свиђају ми се људи који су најмејани и ведри. Они око себе шире позитивну енергију и колико год да сам тужна, они ме орасположе. Живот посматрају са ведрије стране и чини ми се да и проблеме лакше решавају. Кад помислим да нема излаза, такви људи уз ведар дух покажу прави пут.

Изнад свега ценим истину. Шта год да се дешава, колико год погрешили, немојте ме лагати! Са истином каква год да је, ја ћу се изборити, са лажима – не умем. Лаж ме погађа и вређа.

Будимо одговорни, ведри, позитивни, предусретљиви, али пре свега будимо искрени, немојмо лагати јер ћемо тако само изгубити своје вољене особе.

Аутор рада Јелена Орлић 7/3 школске 2016/17.

Авантуристи

13.12.2016.

(наставак започете приче)

Свануо је леп дан. Милан је као и сваког дана кренуо у школу. Успут је сретао другове и другарице из одељења. Идући ка школи весело су разговарали када се одједном испред њих заустави аутомобил из којег изађе један човек и наметљиво стаде испред њих. Милан и његов најбољи пријатељ Огњен су га питали:

„Треба ли вам помоћ?”

„Не, не треба, хвала ти Милане”, одговори странац.

Сви су чудно гледали непознатог човека. „ Ви знате моје име”?, упита Милан.

 

Аутор састава Емилија Савић 3/3 школске 2016/17. године

Рецепт за пријатељство

13.12.2016.

Једно срце пуно љубави,
две главе пуне разумевања,
два дана за дружење и
толико дана забаве.

Три шаке пуне стрпљења,
два хектолитра несебичности и
плус неколико литара смеха.

***

Све састојке добро измешати,
зачинити нежношћу и
искреним пријатељством.

Нудити сваког дана,
до краја живота,
верујте ми
то је дивота!

Аутор песме Дејана Бобић III/3 школске 2016/17. године

Мој отац

13.12.2016.

Мој тата се зове Ненад, а надимак му је Неша.

Има тамну косу и браон очи које ја много волим. Мој тата има пекару где се праве сомуни и лепиње. Kада заврши посао, време проводи са нама. Ми се тада играмо, дружимо и гледамо кошаркашке утакмице.

Он има много добрих особина. Највише волим што је племенит и добродушан и то што помаже не само нама, него и непознатим људима. Посебно сам поносна на њега зато што је правио сендвиче за породице које су изгубиле домове у току поплаве у Обреновцу. Он је мој чаробњак који ми је испунио посебну жељу - да имам пса кућног љубимца пса.

Посебно место у мом срцу ће увек имати мој тата. Знам да ће увек бити ту за мог брата и мене.

Аутор састава Емилија Савић 3/3 школске 2016/17. године

Прича о пекару

11.10.2016.

Ујутру, пре блиставог златног петла буди се у пет сати само човек са титулом пекара. Тако сањив, бесаним улицама одлази до своје пекаре. На улици ни живе душе... Стоји пред вратима пекаре, ужурбано узима кључ и одкључава своју другу кућу. Не задржава се као сви остали испред витрине за пецива, већ одлази у свој простор, кухињу.

Ема Унијат 7/4, школска 2016/17.година

Моја земља у мом срцу

11.10.2016.

„Ја знам ко сам“, рече Десанка Максимовић, а ја се замислих...

Рођена сам на Балкану у Србији. Моја земља је мала али у срцима људи који у њој живе она је огромна. Мој народ није богат у материјалном смислу, али је наша историја, култура и храброст наше највеће богатство. Нема земље на свету која може да се похвали Немањићима, Југовићима, Мрњавчевићима, Карађорђевићима. Нигде на свету нема Студенице, Милешеве, Жиче.

 

Милица Орлић 6/3, школска 2015/16.

Чудесни свет детињства

11.10.2016.

Нисам ни слутила какву ћу авантуру да доживим...

Тог дана мама је заспала раније, а ја сам гледала телевизију. Било ми је досадно, па ми је пало на памет да изађем напоље, али напољу је било мрачно. Са великом страхом направила сам први корак у језиву таму. Тек што сам изашла осетила сам руку на рамену. Окренула сам се и угледала мрачно лице.

 

Јована Миражић, V/1 школска 2012/13.