Часопис свих ученика ОШ „Десанка Максимовић”
Тел: 011 30 47 446
Тел: 011 30 47 446
Нисам ни слутила какву ћу авантуру да доживим...
Тог дана мама је заспала раније, а ја сам гледала телевизију. Било ми је досадно, па ми је пало на памет да изађем напоље, али напољу је било мрачно. Са великом страхом направила сам први корак у језиву таму. Тек што сам изашла осетила сам руку на рамену. Окренула сам се и угледала мрачно лице.
„Ко си ти?“
„Зар ме не препознајеш?“
„Како могу да те препознам у мраку?“
Узела сам телефон из џепа и осветлила тајанствено лице.
„Милице, уплашила си ме!“
„Јесам ли, ха, ха, ха!“
„Није смешно, а ти пробај мало тише да причаш.“
„Зашто?“
„Моја мама спава, а ако је пробудимо надрљале смо.“
Онда смо изашле из дворишта и кренуле да се шетамо. Поред мене је протрчала мачка и ја сам вриснула. Почела сам да трчим на супротну страну од оне где ми је била кућа.
„Чекај ме“, викну Милица па и она потрча за мном.
Зауставиле смо се на једном месту које ни једна од нас није препознала.
„Знаш ли ово место?“
„Не, а ти?
„Не!“
Неколико минута владала је тишина. Осетила сам голицање на ногама.
„Није смешно, Милице!“
„Шта?“
„Стварно није смешно!“
„Нисам ја!“
Погледала сам на земљу и видела ону исту мачку. Вриснула сам и она је побегла на дрво. Поред тог дрвета је била једна лепа плава кућа, иста као она поред школе.
„Пођи за мном“, рекла сам Милици.
„Знаш ли ти куда идеш?“
„Знам, прати ме.“
Улице су ми изгледале све познатије и познатије.
„Чекај, ово је моја кућа“, зачуди се Милица.
„Добро си схватила... Видимо се сутра.“
„Да.“
Наставила сам даље и убрзо стигла кући.
„Имам среће“, помислила сам,“мама и даље спава.“
Иако се некада уплашиш, детињство је чаробно.
Јована Миражић, V/1 школска 2012/13.
